Ako je suditi po broju portal
analitičara onda smo mi zemlja koja ima najrazvijeniju građansku svijest na
planeti – to što život prolazi u nevjerovantoj lakoći postojanja i virtualnog
življenja/izživljavanja, još nije došlo do naše svijesti.
U ovoj zemlji je teško na bilo
koji način uspjeti!
Ako ste prošli dobro na
nekom muzičkom takmičenju pojaviće se
još 2000 boljih muzičara od vas, pisati silne postove o svakoj noti koju ste
pogriješili, komentarisati kao niste dobro obučeni, kako je onaj lijevi reflektor
koji vas je osvijetlio bio bez veze. Naravno da “njima” nije ni palo na pamet da se oprobaju u
muzičkim vodama, oni samo znaju da bi bilo bolji od vas!
Ako ste bili na televiziji i
skuvali neko jelo, naravno da “oni” imaju bolje recepte i da po njihovom sudu
sigurno niste stavili dovoljnu količinu soli ili bibera. Naravno da njima nije
palo na pamet da ikada bilo šta skuhaju i životu.
Ako radite u nevladinoj
organizaciji i imali ste kampanju, onda “oni” pouzdano znaju da prodajete maglu, da je to
moglo bolje, da su vam vizualni materijali loši, i generalno znaju sve o radu nevladinih
organizacija i strašno im smeta što se
bogatite, “oni” znaju kako su pare mogle biti potrošene. Naravno da “oni” nikada ništa društveno
korisno nisu uradili, dalje od svog
malog, uskog privatnog kruga nikada nisu pogledali, pa ipak o aktivizmu
znaju više od bilo koga ko “bezze skače
po ulici”!
Ako ste na primjer nastupili sa
filharmonijom kao Frenki ne tako davno, onda “oni” tačno znaju zašto to nije
bilo u redu, ko je mogao biti bolji, znaju sve o fuziji različitih muzičkih
pravaca. Naravno, da “oni” nikada nisu odvojili ni minut vremena da se okušaju
u bilo kojoj muzici, pa ipak sve znaju o svim muzičkim pravicma.
Ko su “ONI”?
Sve do nedavno sam mislio da su to
samo ljudi čije biografije i nisu toliko bitne, kojima je popunjavanje
komentara na portalima jedini način da upotpune svoj cv. Kako sam samo bio u
krivu…
“Oni” su mladi koje ne interesuje
škola, koji “naberu” preko 35000 neopravdanih, ali imaju vremena da se bave
životima drugih ljudi, komentarišu, šta komentarišu, odgovorno tvrde.
“Oni” su novinari koji će kad god
im se prohtije ispričati priču o nevladinim organizacijama i beskorisnom
trošenju para. Zaboraviće pomenuti te iste milione koje su date tim istim
medijima za profesionalizaciju njihovog rada. Znam dobro, ja sam neke od tih para lično “potpisao”
dok sam radio za jednu međunarodnu
organizaciju. Koliko su danas tačni,
brzi i profesionalni, to je tema za neki drugi post. Možda sui te pare mogle biti “bolje “ utrošene. Ovako novinarka sjede, napiše tekst a da se
nije makla iz kancelarije.
“Oni” su religijski aktivisti. Nemaju
vremena da se bave humanitarnim radom, da pomažu sirotinji, da pomažu bolesnima
i nesrećnima, što se i u njihovoj religiji smatra najpovoljnijim, ali zato
imaju vremena da se bave seksualnim opredjeljenjima, životima nevjerika i onih što ne misle isto kao i oni.
"Oni” su i akademici i VIP građani prvog reda, nemaju vremena da podrže
bilo kakvu društvenu akciju, da iskoriste svoj akademski autoritet i daju
doprinos borbi za prava manjina, jednakost žena, protiv porodičnog nasilja, ali
imaju vremena da komentarišu šta jeste a šta nije u duhu neke tradiciije, kao
da je tradicija sveto pismo pa se ne može mijenjati, razvijati, dopunjavati
novim vremenom u kojem živimo.
“Oni” nisu neki daleki i
nepoznati ljudi, ONI su naša braća, sestre, roditelji, prijatelji, a često smo
to i mi sami.
Nije džaba kod nas nastala
narodna poslovica:”Draže mu je tuđe zlo nego njegovo dobro”!
U koju god misao da to uopakujemo
– zavist ostaje – ZAVIST!
Nema komentara:
Objavi komentar